Док председник Србије, Александар Вучић, у Бриселу изјављује да је једини који по Уставу може да одлучује о саставу било које владе, народ Србије све више увиђа шта те речи заправо значе.

Испод слоја самоуверености и „духовитих“ коментара крије се много више од обичне политичке игре – крије се страх од промена које долазе.

Вучићев покушај да укаже на апсурдност техничке или прелазне владе делује као одговор некога ко осећа да се земља измиче испод његових ногу. Уместо да понуди озбиљан одговор на кризу, он прибегава иронији, тврдећи да је једини овлашћен да именује мандатара. Али сви знамо да је Устав Србије само папир на који се Вучић позива онда када му то одговара.

Када је професор Бранимир Несторовић, који све више окупља људе својим јасним ставовима, поменуо три могућа излаза из кризе – техничка влада, државни удар или диктатура – реакције власти су биле више него очекиване.

Уместо да се суочи са реалношћу, Вучић одговара сарказмом: „Можда могу да изведу државни удар, а можда и не могу.“ Иако то звучи као шала, суштина је озбиљна – он зна да је његова власт далеко од стабилне, а да је незадовољство људи све веће.Оно што Вучић очигледно не схвата јесте да његове речи више не звуче уверљиво, чак ни онима који га подржавају.

Иронија о „диктатури“ („ако мисле да уведу диктатуру, нека пробају“) долази од човека чија владавина све више личи управо на то. У Србији, где се свака одлука доноси у једном кабинету, а медији се такмиче ко ће га више похвалити, прича о демократији делује као пародија.

Што се тиче техничке владе, Вучић је, очекивано, одмах одбацује као нешто што је немогуће. Али, ако је толико сигуран у себе, зашто се труди да ту тему склони са стола? Народ одавно види оно што он покушава да сакрије – да се плаши алтернативе, да се плаши свакога ко нуди нешто другачије.Иронија попут „ја сам крив за све“ постала је део његовог репертоара, али народ више није наиван. Сви знају да су те фразе само део тактике да изгледа као да је он неко ко се бори за све нас. Али стварност је другачија – иза тих речи стоји читав тим саветника и писаца говора, који уместо одговора на стварне проблеме грађанима нуде илузије и спинове.Док председник изиграва неприкосновеног лидера, многи у Србији се окрећу људима са визијом, оним који нуде искреност и поштење уместо маркетинга. У времену када се чују гласови разума, попут професора Несторовића, који успевају да привуку људе својом јасном и директном причом, власт све више делује као изгубљена у сопственим лажима.Србија је земља слободних људи, а тај дух никада није могао да се угуши, ма колико се то покушавало. Време када је један човек могао да одлучује о свему и да намеће вољу као једину истину ближи се крају. Народ је будан, а речи које чује више не прима здраво за готово. Србија је увек знала да препозна истину, а када је једном препозна, нико и ништа је не може зауставити.