Јована Рмуш – Кад је то било лако бити Србин???

Јована Рмуш, освојила је прво место на конкурсу који је организовао и расписао Српски савјет у Црној Гори за најбољи литерални рад. Јована је ученица 3. разреда Гимназије „Панто Малишић“ у Беранама.
Прочитајте, заиста сјајно…

Кад је то било лако бити Србин? Никад, ни сад ни прије пет вјекова. Увјек са истим страхом и стрепњом изговараш ко си и одакле си. Бити Србин значи не представљати се тако гласно, не зато што се тога стидиш већ јер не знаш каква те опасност вреба зато што постојиш такав какав јеси.

Још човјек не запамти да је Србин мирно спавао. Звуци ланаца и звецкање србосјека будили су из најтврђег сна. Куће су остајале празне и крваве, некад и спаљене до темеља. Српкиље су живот проводиле огрнуте црном тканином, изгребаног лица и исчупане косе, са очима пуних суза. Јер, Бог им је дао довољно дуг живот да оплачу и оца и сина и брата. Борили су се храбро до последњег. Ипак Срби не љубе ланце, ни ланце ни тракторе који су нам пратили сјенку. Зато памти Србине ко си и шта си, реци то гласно и поносно! Дичи се својом историјом, својим прецима, јер растеш онолико колико чуваш своје коријене, одвојиш ли се увенућеш. Ко се свог поријекла стиди не може се собом поносити. Пјевај своју химну на глас, пиши својим писмом, нема простора за мук. Ћутао си толико вјекова, прошао сито и решето на немилост Божију и тиранску, не дај се опет туђину, не лети у кавез. Вјековима гоњени брдско-планинским котлинама, успјели смо да у кршу и камену сачувамо нетрулежне темеље, нама јединог, српског језика, аманет свих владара и владика ове свете земље.

Порука…
Ако не будемо знали свих тридесет слова азбуке, нећемо знати ни породична кољена. Ако се не сјетимо Горског вијенца, нас ће заборавити Његош, а могућност да нас се он постиди гора је од најтежих клетви. Србине, заборавиш ли сан Вука Мандушића немој ни сањати о достојном животу. Заливај и његуј језик, без тога смо себи туђи. Кажу:,,Ако желиш да уништиш један народ, почни од језика.
Знаш тамо далеко у каменитој земљи јунака, у срцу Црне Горе, живио је један Србин. Задње ријечи биле су му:, Српски пишем и зборим, сваком громко говорим, народност ми србинска, ум и душа славјанска“. И не рече то тражећи милост, већ поносан на себе и своје претке, баци тијело пред непријатеља, а душа му се вину високо уз Милоша Обилића.

Јована Рмуш

Similar Posts

One Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *