Покрет „МИ Снага народа, професор др Бранимир Несторовић“ овим путем обавештава јавност Србије да изражава забринутост и сумњу у исправност неких намера власти у Србији које се тичу наше енергетске будућности. 

С тим у вези, постављамо влади и председнику Србије неколико питања у вези „Споразума о стратешкој сарадњи у области енергетике“ који је министар иностраних послова Марко Ђурић потписао 18. септембра 2024. у Вашингтону са америчким државним подсекретаром за економски раст, енергетику и животну средину Хозеом Фернандезом. Тај споразум је због нечега недоступан јавности. Напомињемо да је Посланичка група „МИ Снага народа“ тражила увид у његов садржај, али је тај захтев одбијен.

ПИТАЊА

1. Да ли је оправдана тврдња да је цена планираног система соларних електрана велике снаге на територијама градова Зајечара и Лесковца, и четири општине Бујановца, Лебана, Неготина и Оџака, чија изградња треба да се заврши 2028. године, нереално висока, односно виша за најмање 500 милиона долара већа од садашње тржишне цене у Србији? 

• Каква је тачно власничка структура компаније УГТР која је регистрована у САД, са којом се планира потписивање уговора, којој ће грађани Србије морати да плате огромних 1.6 милијарди долара? Да ли се у било ком виду у оквиру планираног уговора налазе и наши грађани, односно правна лица повезана са њима?

• Да ли је истина да се поменутим уговором амерички инвеститор осигурао да, по нашем мишљењу и тако нереално велики износ може да повиси за максималних 14% у случајевима поскупљења опреме и других околности, док српском ЕПС-у није дозвољено снижење уговорне цене ни у случајевима појефтињења соларних панела и друге опреме, иако је то очигледан тренд последњих неколико година?

• Да ли је истина да је влада Србије већ „испланирала“ могућа непланирана будућа поскупљења опреме и других околности од 14% из претходног питања, па је ребалансом буџета за 2024. годину за уговор на тачно 1,698 милијарди долара (видети питање 2) унапред предвидела финансијску гаранцију за овај пројекат на 1.9 милијарди долара?  

• Да ли су за изградњу поменутих соларних електрана велике снаге усвојени Просторни планови посебне намене на територијама градова Зајечара и Лесковца, и четири општине Бујоновца, Лебана, Неготина и Оџака, и ако јесу, када су и како презентовани локалним заједницама и нашој јавности, имајући у виду да се њима одређује и пренамена земљишта што како смо видели у случају пројекта Јадар фирме Рио Тинто, може довести до великог незадовољства не само локалног становништва, већ и грађана целе Србије?

• Ко је, када и на основу чега израдио обавезну процену утицаја тих постројења на животну средину? Да ли у цену уговора улази и депонија насталог опасног отпада? Да ли је могуће потписивање планираног уговора без усвајања поменутих студија и процена?

ОБРАЗЛОЖЕЊА

Председник Србије Александар Вучић најавио је на конференцији за новинаре, изградњу соларне електране од 1.000 мегавата са само-балансирајућим батеријама од 200 мегавата које су, како је рекао, неопходне да би електроенергетски систем могао да прихвати електричну енергију која ће бити произведена. Изградња ће бити поверена компанији УГТР која је регистрована у Америци. Вучић је напоменуо да је овај уговор у оквиру поменутог (а недоступног) Споразума са САД и да је вредан око 1,6 милијарди долара. Уговор предвиђа изградњу постројења од 1.195 мегавата инсталисане једносмерне снаге соларних панела који дају 1.000 мегавата наизменичне снаге прикључка уз 200 мегавата батерија које имају складишни капацитет од приближно 400 мегават-часова енергије. Уговорена цена за овакво постројење је чак 1,698 милијарди долара. С обзиром да ће изградња постројења трајати до 2028. године, а коју ће плаћати ЕПС, односно грађани Србије, амерички инвеститор се уговором осигурао да може да повиси цену инвестиције за максималних 14% у случајевима поскупљења опреме и других околности. С друге стране, српском ЕПС-у није дозвољено снижење уговорне цене ни у случајевима појефтињења соларних панела и друге опреме, иако се то неретко дешава у последњих неколико година. Већ је поменуто да је влада Србије последњим ребалансом буџета за 2024. годину предвидела финансијску гаранцију за овај пројекат на суму која је већ увећана за 14%, односно на чак 1,9 милијарди долара, а не на 1,698 милијарди колико је вредан уговор. Да ли се ово може сматрати одговорним и транспарентним вођењем државе? Пошто је у случају соларних електрана (које се обично праве у пустињама и ненасељеним подручјима) највећи проблем обухваћени простор, тј. обухваћени екосистем који се поставља у први план, немогуће је по нашем мишљењу и помислити на започињање тако великог пројекта без претходне и обавезне процене утицаја на животну средину; поменимо само обимну сечу шума и пренамену земљишта, што је тема која је ових дана веома блиска јавности Србије. Поред тога, познато је да се соларни панели, након употребе третирају као опасан технолошки отпад. Имајући у виду веома велику снагу планиране соларне електране, поставља се питање депоновања и огромне количине насталог отпада, које мора бити обухваћено поменутим недостајућим студијама. Поред тога, поставља се и кључно питање – да ли је цена депоновања тог будућег опасног отпада негде укалкулисана у цену уговора? 

Анализом сличног пројекта који се реализују у Србији, који финансира ЕБРД банка за приватне инвеститоре, лако се закључује да је пројекат који се намеће ЕПС-у скупљи за око 500 милиона долара од његове стварне тржишне вредности. Наиме, поменута европска инвестициона банка објавила је јавни тендер за избор консултанта за изградњу 190 мегавата соларног постројења у општини Зајечар чија је цена 155 милиона евра. Према томе, 1 мегават ЕБРД пројекта кошта приближно 817 хиљада долара, док цена за 1 мегават инсталисаног капацитета који би ЕПС требало да плати америчкој компанији УГТР коштао чак 1,42 милиона или око 604.000 долара скупље по једном мегавату инсталисаног капацитета. Истина, постројење приватног инвеститора у Зајечару није пројектовано са батеријама што значи да оне очигледно нису неопходне. И поред тога, ако се има у виду да 200 мегавата батерија на тржишту кошта око 200 милиона долара (милион долара по мегавату), лако се закључује да ће ЕПС преплатити свој пројекат чак пола милијарде долара. Такође, стручњаци за електроенергетику из ЕПС и ЕМС тврде да српском електроенергетском систему нису неопходне батерије како би електрична енергија била преузета из поменутог соларног постројења. Постоји довољно балансних капацитета, иако још није изграђена реверзибилна хидроелектрана „Бистрица“, чија је изградња у плану. Посебно је питање да ли су грађани на територијама градова Зајечара и Лесковца, и четири општине Бујоновца, Лебана, Неготина и Оџака упознати од стране Министарства заштите животне средине са могућим негативним ефектима, имајући посебно у виду да ће депонија искоришћених  соларних панела бити једна за свих шест планираних соларних електрана. Процена утицаја на животну средину је морала да одреди и локацију те депоније, о чему нити локална заједница, нити јавност Србије није упозната.  С обзиром на честа подметања и инсинуација представника власти на рачун покрета „МИ Снага народа“, истичемо да се покрет јасно залаже за сваки рационалан и користан пројекат за грађане Србије какав би овај могао да буде, да није по свему судећи реч о бруталној пљачки Србије и свих грађана. Наглашавамо, „МИ Снага народа“ се недвосмислено залаже за транспарентност у раду свих државних органа и најоштрије противи сваком кршењу Устава и закона. Пошто се стиче утисак да се на брзину и мимо Законом утврђених процедура планира не само велико задуживање, већ и потенцијална девастација животне средине у неколико општина, упозоравамо председника Владе Србије, ресорног министра, као и све надлежне у ЕПС-у да се овакав уговор, очигледно штетан по Србију и њене грађане, не потписује.

МИ – Снага народа, проф. др Бранимир Несторовић

16.10.2024.